Oдломци ИСТОРИЈЕ СРБА и СРПСКИХ - ЈУГОСЛАВЕНСКИХ - ЗЕМАЉА У ТУРСКОЈ И АУСТРИЈИ од М. С. МИЛОЈЕВИЋА. I. СВЕСКА. ЦЕЛО ЈЕ ДЕЛО ПОМОГЛО СРПСКО УЧЕНО ДРУШТВО СА 70 ДУКАТА ЦЕС. ВЕОГРАД. У ДРЖАВНОЈ ШТАМПАРИЈИ 1872. 1 ГДЕ ЈЕ ШТО: Први део Предговор обновљеном издању 1. Приступ Глава I. 2. О Србима 1) Значај имена Срб у разних народа и писаоца 2) У Шафарика и Николајевића 3) Прави значај имена Срб Глава II. 3. О сродству Срба са Санскритама у језику и осталом 1) Инђиски и других споменици о живљењу Срба у Инђији 2) Трагови о некад: живљењу Срба у Инђији 3) Спомен нашег народа у Инђији Глава III. 4. О сеоби Срба из Инђије – у заједници Индоевропске расе 1) Трагови живљења срп. у Африци 2) Трагови живљења срп: у средњој Азији 3) О старим Кинезима и њиховом судару са Србима 4) О старим Бугарима и језику њиховом Глава IV. 5. О становању Срба ово Хвалијског, Азовског и Црног мора 1) Како су се сва садања славенска племена звала само Србима 2) О постанку разних имена сад. слав. племена 3) О становању Срба у Малој Азији 4) О Србима у Италији 5) О Србима у дан. Турској у Аустрији Глава V. 6. Долазак старих Елина и Римљана у српске земље 1) Пропаст Срба у Малој Азији 2) Пропаст Срба у Италији 3) Карактеристика Грка и Римљана 4) Пропаст Срба у дан. турским и аустријским земљама Глава VI. 7. Срби у Ђерманији, Данији и т.д. 1) Борба Срба у Ђерманији и другим земљама с Римљанима, Немцима Готима и т.д. и пропаст српска 2) Трагови живљења српског у Ђерманији 3) Две песме народње дан. Лужничких Срба 8. Приметба Други део 2 Глава VII. 1. Хуни, Српска Свевладова држава, Авари, српска држава под Дрванићима или Дрвенаревићима, Бугари и Маџари а) Срби 1. Краљ Свевлад, Самовлад или Само, Самко I. Од 492. – 530.год. 2. Цар Борис или Брус I. Свевладовић или Самовладовић I. Од 530 – 540.год 3. Цар Остројило I. Свевладовић или Самовладовић II. Од 540 – 552.год б)Срби у Италији и пропаст зап. Римске Империје 1. Краљ Татило Свевладовић III. Од 541 – 576.год. 2. Краљ Теја Реја (Хтеомир) Татилов Свевладовић IV. 552 – 563. 3. Остатци Срба у Италији и данашње њихове песме 4. (6.) Цар Свевлад или Смовлад II. син Стројимиров, Самовладовић III.(V.) од 552 – 564. 5. (7.) Цар Селимир I. Свевладов или Самов син Свевладовић или Самовић IV. (VI.) 564.–585. 6. (8.) Цар срп. Владан I. Селимиров син Свевладовић V. (VII.) од 585.– 610. 7. (9.) Цар Радомир I. Владанов син Свевладовић VI. (VIII.) од 610.–620. в) Авари, Бугари и Маџари 2. Друго државно и народно преселење српске власти у ове земље под Дрвановим или Дрвенаровим сином 1. Цар Звонимир I. Дрванов, (Дрвенаров) од 632.–675. 2. (12.) Краљ Будимир I. Звонимиров Дрванић II.675.–680. 4. Краљ Будимир и админ: деоба Србије 1) Бела Хрватска или Долња Далмација 2) Црвена Хрватска или Горња Далмација 3) Србија 4) Банство Босна 5) Велико Жупанство Рашка 6) Сјеверно велико Жупанство Рашка 7) Велико јужно Жупанство Рашка 3. Краљ Светолик I.Будимиров Дрванић (Дрвенаровић) III. 680.–692. 4. Краљ Владислав I.Светоликов Дрванић (Дрвенаровић) IV. 692.–709. 5. Краљ Томислав I.Владислављев Дрвановић V. 709.–722. 6. Краљ Себислав (или Збислав) I. Дрвановић VI. 722.–749. 7. Краљ Разбивој I.Себислављев Дрвановић VII. 746.–753. 8. Краљ Владимир I.Себислављев Дрвановић VIII. 753.–773. 9. Краљ Хранимир I.Владимиров Дрвановић IX. 773.–782. 10.Краљ Тврдослав I.Хранимиров Дрвановић X. 782.–787. 11. Краљ Остројило (или Стројило)II. Владимиров Дрвановић XI. 787.–791. 12.Краљ Толимир I.Остројилов Дрвановић XII. 791.–799. 13.Краљ Предислав I.Толимиров Дрвановић XIII. 799.–805. 14.Краљ Крепимир I.Предислављев Дрвановић XIV. 805.–830. 5. Краљ Крепимир и доцнија адм. деоба Србије 1) Поганија или Нерента 2) Захумија или Захлмија 3) Каналис или Диоклеција 4) Краљевац (Дукља – данас део његов Дукађин) а и Прехвала (или Прахвалитанија) 15.Краљ Светозар Крепимиров Дрвановић XV. 830.–835 16.Краљ Радослав I.Светозарев Дрвановић XVI. 835.–850. 3 17.Краљ Чеслав или Честислав I. Радослављев Дрвановић XVII. 850.–862. пропаст Србије и појав Бугара г) Маџари у српским (Славенским) земљама 18.Краљ Петрислав I. Радослављев Дрвановић XVIII. 864.–879. 19.Краљ Павлимир или Бела I. Петрислављев Дрвановић XIX. 879.–910. 20.Жена Белина (Павлимирова) Дрвановић XX. 910.–930. 21.Краљ Тресимир I.Белин или Павлимиров Дрвановић XXI. 930.–960. 22.Краљ Прелимир I.Тресимиров Дрвановић XXII. 960.–982. 23.Краљ Хвалимир I.Прелимиров Дрвановић XXIII. 982.–986. 24.Краљ Легет I.Крешимиров Дрвановић XXIV. 986.–989. 25.Краљ Силвестер I.Болеслављев Дрвановић XXV. 989.–993. 26.Краљ Тугомир Силвестров Дрвановић ХXVI. 993.–997. 27.Краљ Хвалимир II.Тугомиров Дрвановић ХXVII. 997.–1003. 28.Краљ Петрислав II.Хвалимиров Дрвановић ХXVIII. 1003.–1010. 29.Краљ Владимир Свети II.Петрислављев Дрвановић ХXIX. 1010.–1015. 30.Краљ Драгомир I. Хвалимиров Дрвановић ХXX. 1015.–1019. 31.Краљ Доброслав или Воислав I.Драгомиров Дрвановић ХXXI. 1036.–1055. 32.Краљица Неда I. и најстарији јој син Гојислав Дрвановић ХXXII.1055.–1057. 33.Краљ Михајил I.Војислављев Дрвановић ХXXIII. 1057.–1073. 34.Краљ Радослав II.Војислављев Дрвановић ХXXIV. 1073.–1089. 35.Краљ Бодин I.Михајилов Дрвановић ХXXV.1089.–1100. 36.Краљ Доброслав II.Бранислављев Дрвановић ХXXVI. 1100.–1102. 37.Краљ Владимир III.Михајилов Дрвановић ХXXVII. 1102.–1114. 38.Краљ Ђурађ I.Бодинов Дрвановић ХXXVIII. 1114.–1117. 39.Краљ Грубеша I.Бранислављев Дрвановић ХXXIХ. 1117.–1124. 40.Краљ Ђурађ Бодинов Дрвановић ХL. 1124.–1143 41.Краљ Грдиња (или Градиња) I.Бранислављев Дрвановић ХLI. 1143.–1154. 42.Краљ Радослав III.Градињин Дрвановић ХLII. 1154.– 1160. и уништење cpп. Краљевства Глава VIII. 6. Срби под Неманићима и другим, стање њихово под Немц: Маџар; и т.д. 43.Цар Немања Стефан I. XLIII. 1160,–1195, 44.Цар Стефан I.Стефанов Неманић I. (Свевладовић XIVIII) 1195.–1222. 45.Цар Радослав IV.Стефанов Неманић II. 1228.–1234. 46.Цар Владислав II.Стефанов Неманић III. 123.–1240. 47.Цар Урош I.Стефанов Неманић IV. 1240.–1272. 48.Цар Драгутин I.Стефанов Неманић V. 1272.–1275. 49.Цар Милутин I. Стефанов Неманић VI. 1275.–1321. 50.Цар Стефан II. Милутинов Дечански Неманић VII. 1320.–1333. 51.Цар Силни Стефан III. Душан I. Стефанов Неманић VIII. 1333.–1356. 52.Цар Урош II. Душанов Неманић IX. 1356.–1367. 53.Краљ Bукашин I. Мрњачевић I. 1367.–1371. 54.Цар Лазар I. Грбљановић I.1376.–1389. 55.Царица Милица I. Југ-Богданова Грбљановић II. 1389.–1405. 56.Деспот Стефан III. Високи Лазарев Грбљановић III. 1405.–1427. 57.Деспот Ђурађ II. Вуков Бранковић I. 1427.–1457. 58.Деспот Лазар II. Ђурђев Бранковић II. 1457.–1558. а. Стање Срба у Typcкoj и Аустрији б. Jе ли Душан узрок cрп. пропасти ? ц. Политика (и стање Срба, Аустро-Маџарска 4 Глава IX. 7. Статистичко, етнoграфски преглед Срба и српских (југославенских) земаља 8. Дела употребљена за овај састав 9. Поговор 10.Милош С. Милојевић Milo{ S. Milojevi} ПРЕДГОВОР ОБНОВЉЕНОМ ИЗДАЊУ Велика је одговорност, чак и храброст, издати најзабрањенију књигу у историји писане речи. Књигу, која је требало да постане српска Библија, а ево тек сада после 124 године она је поново угледала светло дана, и то намерно у фототипском издању из пијетета према аутору, са свим штампарским грешкама које су још тада 1872. учињене. Како се догодила та забрана и зашто, ко је забрањивао, ко је тако страшно мрзео да је чак и друге Милојевићеве радове, такође драгоцене, изопштио из српске духовне баштине? На ово мучно питање одговор ће једног дана свакако бити дат. Мењале су се династије супротних политичких оријентација и непријатељске једна према другој, мењали друштвени системи, мењале чак и државе, а забрана је остајала. Данас књига није забрањена, али, у страха су остале велике очи. Мењале су се и институције, мењала Академија наука и академици, али су листом остајали непријатељи свог некадашњег колеге. Мењали су се патријарси и односи у Цркви, али не и став против Милојевића, смењивала су се поколења али ни у једноме није било довољно смелог издавача. Зашто, побогу?! Како то да баш сви, иако међусобно сукобљени, нађу заједнички језик и заједнички интерес када је Милојевић у питању? Каква их је то политика могла водити, или боље речено порив, током дванаест и по деценија? И шта је то толико "страшно" што је пронашао и написао Милош Милојевић? Да ли је то, ипак, зато, што истина никоме на овом свету не одговара? Најбољи одговор, драги читаоче, налази се у самој књизи. Милојевић је, дакле, трагао за српском историјом по архивима Пекинга, Москве и Рима и већ то му је био довољан грех, јер се није ослањао на једину званичну Бечко-берлинску историографску 5 школу, која иначе, одише србомржњом и фалсификаторством. А на тој школи почивају научни радови и титуле домаћих историчара и академика. Шта с њима и куд ће онда они, када је Милојевић доказима оборио све силне лажи те школе о Србима. Или, шта ће, на пример, наши фанариоти са својим Грцима који нас научише свему што знамо - писању, сликању, зидању, певању, веровању... пре њих бејасмо крдо - и све то у десетом веку после Христа, шта ће ако Милојевић доказује да су Срби вајали, зидали и писали ћирилицом на свом језику, осам стотина година пре Христа. Разлика је у неких хиљаду осам стотина година, зар не? Даље, Милојевић је родоначелник лингвистичке теорије у историографији која после толико времена тек данас добија пуни значај и постаје једно од поузданих историјских мерила. На пример, он налази српски језик у именима планина, река, језера и градова на просторима од Балтика до Сицилије и од Пекинга до Броднице (Стразбура), називе који своје значење имају само на српском; налази надгробне споменике исписане српским језиком по читавом Евроазијском копну; даје животописе педесет три српска краља и цара пре Стефана Немање (г) и описује две династије - Свевладовиће и Дрваниће - успешније и дуговечније од Немањића итд, и т.д. Како тешко је то морало пасти онима који слове за истраживаче а немају смисла за то? Многе поставке из ове књиге већ су доказане савременим научним радовима и књигама више домаћих и страних научника, а последњи је управо стигао од италијанског професора Радивоја Пешића, који не само лингвистички него и антрополошки и археолошки потврђује Милојевићеве тезе. Анатемисање заборавом и изопштавањем свих његових дела донело је српској култури очекиване и тешке последице. Рукописи необјављених а драгоцених књига из историје и народне баштине највероватније су намерно уништени. Само нам је остало да предпостављамо какво се благо у њима крило и заувек пропало. Колика је нетрпељивост била према овом делу и аутору показује чињеница да никад нико није ни покушао да истражи само наведену библиографију, а некмоли шта друго. Само један историчар истраживао је наводе из ове књиге и то у само једном делу Европе и није нашао ниједну једину нетачност. Зато је циљ овог обновљеног издања „Одломака" да се од уништења спасе то мало истине, сачуване у свега неколико преосталих примерака књига које су веома оштећене. Такође, „Одломци" су већ на компакт диску, биће умножени, и тако сачувани за будућа поколења. Неке мање нетачности које ово дело садржи нису од пресудног значаја, управо зато што највећи његов део стоји стамено на необоривим доказима. У сваком случају, захваљујући добротворима и ентузијастима, ово драгоцено дело српске културе, надамо се, отргнуто је од потпуног заборава и спасено од уништења на које је било осуђено. П. Милошевић П Р И С Т У П. Паметарница — историја — народа каквог, као и у опште целог света, није ништа друго до: храм у ком нас остављају све страсти, све свезе са садашим животом и свима одношајима себе самих спрам појединих чланови, и свију народа, на овом божијем свету. Као таква, и као одвојена од свега везујућег нас, она нас једино везује са правдом и истином, са узвишеном силом, у којој се сви појави људски, а односно народних радња и бића, појављују у својој првобитној и истинитој чистоти и наготи. У њој немају места одношаји наши, који зависе и од наше собствене воље и воље околине у којој се налазимо. У њој све што је придевено и што има свезу са неистином одпада, тако исто, као лед од угрејаног гвожђа, или другог чега; па ма колико се старали, да их сљубимо, споимо, накаламимо: они се једно од другог двоје и једно од другог одпадају. Вечна правда и истина никада се неможе накаламити, па било на вечну, или времену садању, и прошлу, неистину. Оне увек иду разним правцима, па што даље, то се све више и више разлике и накаламци једне на другу, разпознају. 6 Паметарница народа каквог, као храм у ком нема ништа садањег, показује нам прошлост народа у његовој првобитној и правој истини, без дометака и долепака. У њој видимо јасну и чисту прошлост, која је узрок садањости, по којој се ова и познаје, а из ове се обе верно и истинито изводи будућност, или другим речима: паметарница народа каквог није ништа друго но: чисто и најсавршеније огледало, у ком се виде наше првобитне цртице чисте и јасне, одвојене и одељене од свију данашњих и времених додатака и налепина. Такав храм, таква божаствена и надземна сила вечне правде и истине, паметарница народа каквог, показује народ у његовом првобитном и правом суштаственом виду, без да се овај може мењати и по вољи не само појединог лица и појединих народа, него и свију скупа појединих лица и народа дотеривати и превијати куд који хоће и може. Но као год што вечну правду и истину немогу, или неће, поједини занешени страшћу и опутани у разне опуте млогостручних појава садањих одношаја људских, да разуму и одма схвате, тако исто и праву и истину паметарницу народа каквог, немогу одма да схвате и сазнају ове овакве, и овим подобне гомиле биле оне своје или туђе. С тога је често, а нарочито, код оних народа, који стоје на ниском ступњу изображења, да се више заносе за садањим питањама, и у овима, подобно животињи, налазе хране за своје душевне, а више материалне силе и потребе. С тога се они, као и животиња, брину само о садањости, неодносећи ову будућности и невезујући обе ове са прошлошћу, као да ове и нема. Тако чине сви дивљаци, а тако подобно овима и све животиње, којих се умна снага, моћ, као и степен савршенства, мери по животним силама. Тако је мрав, као и пчела, најсавршенији, међу свом својом браћом; па често и крупније животиње својом умном снагом надмашује и тим је постао дуготрајнији и вечнији и од ових. Готово би се могло праведно закључити, да ће он остати вечнији од лава и да ће порода мрава дуже трајати на земљу и од ових и других огромнијих, но у сразмери величине мозга млого мање имајућих душевних животних сила. Опстанак ових у односу према човеку неможе се мерити ни по каквим условима; јер су према њему, као вечног непријатеља и једног и другог, једнаки и исти. У колико напредује човек, у толико се условљава назадак и утамањивање и мрава и лава. Са глупог и непаметног схватања стања ствари паметаристу историку—је тим теже и жалостније у народу коме у колико је овај заузет за садањим тако знаним, по његовом мишлењу, суштаственнм и јединим питањама, која имају разне узроке, међу коима се потпуно правдају само они, коима се обусловљава одржање народа и народности. Што је народ неизображенији, и што се ближе приближава животињи, тим га се мање тиче прошлост, о којој не ће ни да чује, а за будућност неће ни да зна. Писати дакле о оно нешто по мишлењу садањости, не само да нема важности, но које изазива и разне страсти, одрицања и т. д. било је и остаје увек најузвишенијим и племенитијим својством човека, којим га је вечни творац и наградио, као сувишношћу над осталим својим створовима. Што је глупљији и неразвијенији народ, тим мање мари, а још је мање марио за своју прошлост, па као такови: или нам је врло мало, или готово ни мало, оставио дата о својој прошлости, коју неуважаваше, па и рачуна о њој невођаше. Писање прошлости таквог народа у толико је теже, у колико он не само није ништа радио на овој, него уколико је, неразумевајући и непознавајући своје собствено и себе самога: своје уписивао у туђе, или га сасвим од себе одтуривао, па и ненаговештавао као такво, а напротив, туђе, натурено вештијим, или по својој сопственој глупости сам без ближег и удаљенијег садејства других, примао и усвојао; те тако направио, од оно мало свог заоставшег од старине и прошлог жпвота, неку сбрку, коју размрсити и разсветлити треба јаких дата, строге науке и јасне и праве критике, особитог дара и погдеда, као и схваћања и правог појимања стања ствари. Овом сбрком, овим непознавањем самог себе и собственог прошлог, овом нељубављу спрам свога и себе, овом немарношћу ни за прошлим ни будућим, а само животињском грабљивошћу за садањим, ваља придодати још ужасне и страшне преврате, у разним вековима, временима и народима, које кад се све скупа узме, онда, као да изгледа: да се и ваља опростити са прошлошћу и рећи јој своје последње: с богом и вечна памет; па се заузети за садањост и на овај усасредоточити све своје умне и телесне силе. Али у самој ствари није тако, нити може бити, јер није у самој човечијој природи без узрока постало: ,Што више идеш даље видиш. Што више живиш више знаш. ''Што више учиш више ћеш знати'' ит.д.Оно је постало из саме потребе људске, те се и мора вршити по самим природним 7 нагонима н наравима људским. А што је се мало, или скоро ни мало, урадило на овој струци, узрок је низак ступањ народног изображења, и претерана себичност окружавајућих га народа о самоодржању себе и своих. Тако док беаху народи на ниском ступњу изображења, вечно се бојаху, да ће им, за ону њихову садањост, бити мало срестава за живот; вечно се бојаху од умложености, те с тога: један другог убијаху, војштише један на другог не само, него и на своје собствене, бојећи се умложења и, у сразмери овог, умалења дневиних животних срестава. Тако чињаху не само у стара и у најдивљија доба, него и у најновија времена то исто проповедаху и научене економисте. Памет и дар човечанске силе и ума човечијег показа сасвим друге резултате, те изађе: што више људи и народа, више среће и добра на земљи, више благостања и срестава за живот, као и дата за будући и прошли живот. Тако би данас Малтус и друге економисте вапијале кад би доживиле и видиле: да је у Инглиској уместо 13, 30 милиуна душа, дакле још једном онолико колико је било. Оне би се бојале, да овај вишак не помре од глади. Тако би сада биле пренеражене неке лекарске главе, кад би сазнале: да од извесних, у њихово доба бивших болести, сада умире само 10. људи на 100 у место 90. на 100 и т.д. То исто бива и за паметарницу прошлу сваког народа, који је још на оном ступњу изображења, које се врзе око дневних животних питања. Таквом народу указати праву његову паметарницу и казати коју више, од неколико збрканих и сплетених разних дата своих и туђих, разуме се по себи: био би узрок презрења и одвратности ит. д. Под именом своје прошлости, дало би се особитих дата за будућу праведну оцену његовог ниског, и блиског животињи, ступња изображења. Није довољно да какав народ има државу, власти , известан ред и поредак — који је код изображенијих често непоредак — извесне установе, извесне рамове свог кретања и своих радња, свог правца, мишлења, обхођења, појава своих укупних и појединих обоих, т. ј. душевних и телесних, способности — и т.д. што видимо и у неких животињица и малих и великих, што видимо и код мрави и пчела; — јер му све то неслужи у незнам бог зна какве похвале и преимућства, не само над осталим народима него и над неком извесном животињом, — њему још треба млогог и млогог, па да се може дичити и поносити својим собственим. Треба му пре свега познање себе самога и свога. Ово познавање себе самога и свога несастои се у томе, да зна: колико има зуба, какве су му очи, нос, колико има ушију, прстију и т. д. но ваља да зна нарочити то: своју прошлост и садањост, као узрок и следство ове, па са једном и другом да управља својом, и својих будућих нараштаја, будућношћу, и да ову појми и сазна како ваља и треба. Паметарници је у њена 3. дела задатак: 1. Да нам престави нашу прошлост онаквом каква је била па прошла, као и зашто је таквом а не другчиом била и зашто је тако, а не другчије прошла и т.д. 2. Садањости је задатак: да нам ову покаже као непроменљиво сљедство прошлости; да нам у овој покаже све сљедствености излазеће из прошлости, као узрока, па и оне, које су јој као накаламак и налепак, узроком прошлости и садањости, придодате. 3. Будућности је задатак: да нам још за раније определи, одреди и покаже прави и истинити пут, који као ствар прошлости управљан овом и садањошћу, мора да буде, и мора онај правац да држи, којим га ове две силе гоне и терају. Разуме се, да није могуће за нас, бар за сада, да говоримо о садањости и будућности, кад још немамо ни појма, а камо ли јасног и чистог знања о нашој прошлости. Млоге тегобе стоје на путу да човек зна како ваља и треба прошлост народа из кога је. Међу највећијим стоје још и ове:. 1.Неписменост, или бар ова несачувена, народом из кога смо као и нерадо описивање туђих народа, туђинима, и то из два узрока: а) своје личне сујете и славе, ако су били узвишенији и изображенији од тог народа о коме тражимо писмених дати, 8 б); зависти и злобе, ако су били неразвијенији и неизображенији. 2.Пресељавања и прогањана разних народа, као што видимо да се то још и дан данашњи чини. Примера имамо у Инглиској као најизображенијој држави европској, па шта да кажемо за остале. Међу млогим и ужасним примерима, да наведемо само ове: 1803. год. прве насеобине инглијске, састојеће се из преступника и војника, појаве се у Тасманији, у којој је за 27 год: сав острв од њих заузет, а староседиоци готово сви изтребљени и утамањени. И ово је мало било за изображене Инглизе. Да би што пре постигли своју цел, т:ј: да би нестало староседиоца, они објаве обсадно стање несретног острва, и сваки седми Инглиз пође да утамани несрећне народе острва. Није дуго трајало, житељи, староседиоци, били су скоро сви утамањени и побијени, а заробљене најпре превезу на остров Great Island, потом на Ireanders. Од овог несретног народа 1835 год: било је свега 210. душа, 1838. 52, а 1844 само 44. душе. Тако је свуда и на сваком месту било и бива још и данас. Тако на Отаји-тими, при доласку европеаца , било је преко 100.000 душа, а сада нема ни 7000 пуних. Тако се, у седници дољњег дома, држаној 13. Марта 1862 год. у Инглиској поведе реч о Новој Зеландији, у којој је тада било 50.000 настањених Инглизи и 70.000. староседиоца, које је 7000. војника морало, по налогу правитељства, да брани, да их дошљаци Инглизи не утамане. На војнике ове држава троши преко 700.000 Фун. штер: или наших новаца око 1.400.000 дук. цес. Тада је Фортеска, министров помоћник, бранио то питање: да и даље војска тамо остане, да је то нуждно, сљедователно и тај издатак на војску, не с тога: да ова заштити насељене ту Инглизе од староседиоца; него староседиоце од уљеза Инглиза, да их ови неби све до последњег човека утаманили'.'' Робак Инглиз одговара овоме: ''Што пре Инглизи изкорене Маоре — староседиоце — то је боље?!!''', Ево ти хришћанске љубави и човечности у најизображенијег народа! — види С. Ешевскаго Етногр: Етјуди СП: 1862 год. стр. 5а. 55. и т. д. 3. Додир и сношај са разним јогунастим и нечовечним народима, као и глупим да разуму и науче туђе језике и т.д. Тако имамо примера у неразвијеним и неспособним Елинима, Римљанима и немачким народима, да су ови Славене, елинили, римљанили, немчили и.т.д. једни немајући способности да изуче и изговарају слав: језике а други имајући разне начине за претапање туђих народа у своје, у чему се особито одликују. Кинези, Елини и опет Римљани и Немци са Инглизима и другим своим ђерманским и романским рођацима. 4. Христијанство и писменост. Христијанство у колико је учинило добра народима, озарившији га лучом истине божаствене науке и човекољубља, у толико је његово свештинство оназадило и унесрећило народе са њиховим паметарским споменицима. Тако знамо, да благодарећи христианској нашој браћи Пољацима и дан: Немцима, пропаде за славенство, а нарочито за србство, сва дан: Ђерманија и прели се у Немце и т. д. Проповедници ове свете, најчистије и праве божанствене, вере, оставише благе и праве проповеди, заборавише на речи спаситеља: ''љубите један другог, као саме себе'' па узевшији у једну руку мач, огањ, муке свакојаке, пакао и јад, у другу сплетке, интриге, себичностиости и т. д. утаманише и сатреше толике народе и земље, само да би своје народности и своје стомаке обогатили и разширили. Једини, на свету, Срби примише ову свету и праву веру добровољно; те с тога и имају славе као успомене ове светиње и блага, којима се отликују од свију народа на свету као и трпељивошћу других и туђих вера. Како је се разпростирала подлост, гад, јад, чемер, себичност и друге гадости и паклене утве и авети свуда и на сваком месту, под именом вере, имамо милиунима примера, више као зала, него као добра на овој јадној и чемерној земљи божијој. Докле се сада и у ово време са тим долази имамо примера свуда и на сваком месту па да и ненапоменемо жестоку и нечовеч: расу ђерманску у виду Инглиза, која од 8,175 124. душе у 1841. Ирландеза, за 20. год: или до 1861 год, учини само 5.792 055 душа, а у Инђија у Орису 9 1866 год. сатари за 1. годину дана својом шпекулациом преко 2,000.000 душа, као што тврде: Керије, Текареј и друге социалисте ингл. амер. и осталих народа. Кад се то тако ради данас у 19. веку по Христу, и то од најизображенијег и просвећенијег народа, па још са собственом и рођеном браћом, а да шта је било на једно 3 до 4 тисуће година пре Христа и после овога до средњих векова, и са својима, а нарочито туђима, — то само један Бог, и вечна правда, знају? Ово је дакле у времену врха нашег садањег савршенства; ово је после тисућу осам стотина и неколико година после благог нашег Спаситеља ?! o tempora, o fratribus nationis Christianibus!!! Има ли би још млого и млого тегоба и сметња да излажемо за нашу ствар, као и општу нашој сродној ; но све то остављамо до другог пута и времена, не с тога што немамо грађе за ово, но с тога: што немамо права, да обтерећавамо наше дело овим и оваквим стварима. Имајући дакле у виду све те тегобе и сметње, које потпуно и најопширније царују у прошлости србског, — сад. укуп. славенског,— народа, ми морамо прегледати прошлост нашег народа и то у храму њене паметарнице, без свезе са садањошћу и са садањим разним околностима и разностручним појавима садањег нашег живота и положаја. А да би ова била што истинитија и да нам се неби могло ништа приметити, довесће се преглед прошлости нашег народа само до времена владе Неманића, или до тог доба: кад је он нешто мало боље и јасније обележен. ГЛАВА I. I. О СРБИМА. Прошлост србског народа, којег Народопис — историско-етнографску карту — подносимо, тако је замршена и заплетена: да се скоро неможе и незна одабрати права и народна истина и ствар од сумешина и уплета туђих. Српски народ нема обрађене своје паметарнице, те да би се могло што из ове узети, а нарочито оно, што се односи на његову прошлу и садању етнографију. Збрка разних паметарских дата, неразумевање ових, недостатци паметарских свеза и филолођијских закључака и истина, чине прошлост народа србског огромним и ужасним хаосом. Овај и овакав ступањ његова развића, по раду његових досадањих писаца, довољан је доказ и његове будућности, која неможе превазићи ни садањост, а камо ли још већи скок и блесак добити у будућности: ако се неодпочне ићи правим и истинитим путом. Досадањи вајни радови на овом пољу такви су, да више заплећу и замршују ствар, но што је објасњавају и на прави пут изводе. Сбрка паметарских дата, без филолођијског и правог најстаријег знања за народност какву, чини његов прошли, и садањи живот, само вечном муком, сплетњом, врзењем у једном и истом и помрчавање и убијање једне и исте ствари, са којег и сама ствар мора а пре, а после, или сама од себе и собом пропасти, или натерана другим околностима у свом замршају размрсити се, но као сасвим туђа и друга и са туђом се народношћу споити и у ову се прелити. Већина паметариста србског народа узимали су, по странцима унеколико познатим, а боље непознатим и замршеним, политички живот српски за основ њихових паметарних списа и према овоме зидали своје зграде, подтурујући под исте ривотине и разсипине филолошког незнања, са чега су им се увек пре рушиле, но што су биле довршиване. Заборављало је се: да о народности каквој говорити, без кореног и правог знања, ове значи толико исто — и још горе — колико и неодговорити. Заборављало се: да је први основни камен паметарници сваког народа, његов језик и народност, његови умни појави оличени речју, песмом, причом, загонетком и т.д. којима он и ствара засебну паметарницу. Од првог рала — пара — људи, од коих постаје цео народ и народност, па до његове државне зграде пролази, можда, стотинама тисућа година, које обично паметаристе све гураше и тураше у поноре вечних мракова и провалија, као да то небеше клица, основ, заметак и развијање паметарнице тога народа, о коме се пише и говори; па тако исто чинише и наше паметаристе. Такав погрешан правац, који 10