ALEKSIS DE TOKVIL 0 DEMOKRATIJI U AMERICI ž iv n m rS - {rancuskog ZIVOJIM ŽIVOJ,NOVIC IZDAVAČKA KNJIŽARNICA ZORANA STOJ ANO VICA SREMSKI KARLOVCI CIID • TITOGRAD 1990. Biblioteka THEORIA Urednik ZORAN STOJANOVIĆ Recenzenti: SRETEN MARIĆ i ZORAN STOJANOVIĆ Korektori: JOVANKA STOJIĆEVIĆ i DOBRILA VUČIČEVIĆ Kompjuterski slog: GRAFIČAR, Novi Sad Naslov originala Alexis de Tocqueville, De la démocratie en Amérique, éd. Gallimard, Paris 1986. CIP — KaTajioni3amija y ny&iHKaioijH Eii6jïH0TeKa MaTHue cprtcxe, Hobh Caa 321.001.5(73) TOKBIIJI, AjieKCHc ae O demokratiji u Americi / Aleksis de Tokvil ; preveo s francuskog Zivojin Zivojinovié. — Sremski Karlovci : Izdavačka knjižamica Zorana Stojanoviča ; Titograd : Centar za istraživačko-izdavačku delatnost, 1990. — 662 str. ; 22 cm. — (Biblioteka Theoria) Prevod delà: De la démocratie en Amérique/AIexis de Tocqueville. ISBN 86-7543-003-5 a) fleMoxpaTjija — AMepinca PRVA KNJIGA NAPOMENA UZ DVANAESTO IZDANJE1 Ma koliko krupni i iznenadni bili događaji koji su se za tren zbili pred našim očima, pisac ovog delà ima prava da kaže da ga oni nisu nimalo iznenadili. Ovu sam knjigu pisao, pre petnaest godina, obuzet jednom jedinom mišlju: o skorom, neodoljivom, sveopštem nastupanju demokratije u svetu. Pročitajte je opet, pa ćete na svakoj strani naići na svečano upozorenje koje podseća da se oblik društva menja, menja se stanje čovečanstva i bliži se jedna nova budućnost. Na čelu su bile ispisane ove reči: Postupni razvoj jednakosti delo je proviđenja. Takva su mu glavna svoj­ stva: sveopšti je, trajan, svakodnevno izmiče ljudskoj moći, sva zbivanja i svi ljudi služili su tome razvoju. Da li bi bilo mudro verovati da bi jedno pokolenje moglo zaustaviti društveno kretanje koje teče od davnina? Mislite li da će demokratija, pošto je srušila feudalizam i pobedila kralje­ ve, ustuknuti pred buržoazijom i bogatašima? Hoće li se zaustaviti sada kad je postala tako snažna, a protivnici joj tako slabi? Čovek koji je, u monarhiji koju je Julska revolucija više učvrstila no što ju je uzdrmala, ispisao te redove što su se kroz zbivanja isposta­ vili proročanskim, srne danas bez bojazni da ponovo privuče pažnju javnosti na svoje delo. Valja mu isto tako dopustiti da doda da sadašnje okolnosti pridaju njegovoj knjizi aktuelnost i praktičnu korisnost kakve nije imala kad se prvi put pojavila. Tada je postojalo kraljevstvo. Danas je ono srušeno. Američke institucije, koje su za monarhijsku Francusku bile samo predmet zani­ manja, za republikansku Francusku treba da budu predmet proučava­ nja. Novu vlast ne zasniva samo sila nego i dobri zakoni. Posle borca, zakonodavac. Onaj ruši, ovaj utemeljuje. Svaki treba da izvrši svoje delo. Sad se više ne pita hoćemo li u Francuskoj imati kraljevstvo ili republiku, nego nam ostaje da vidimo hoćemo li imati nemirnu repu­ bliku ili spokojnu republiku, republiku postojanu ili nepostojanu, re­ publiku miroljubivu ili ratničku, republiku liberalnu ili tlačiteljsku, republiku koja ugrožava sve;a prava vlasništva i porodice .ili republiku 1 1 Delo je prvi put objavljeno 1835 (I deo), odnosno 1840 (II deo); pisac ovu napomenu piše posle Februarske revolucije u Francuskoj 1848 (Prim, prevodioca). 7 koja ih priznaje i potvrđuje. Strahovit problem, čije je rešenje važno ne samo za Francusku nego i za ćeli svet. Ako spasemo sebe, spašavamo u isti mah i sve narode što nas okružuju. Ako se upropastimo, upropašću- jemo sa nama i sve njih. Ako budemo imali demokratsku slobodu ili ako pak budemo imali demokratsku tiraniju, sudbina sveta neće biti ista, pa se može reći da danas od nas zavisi hoće li se najzad republika svugde uspostaviti ili će se svugde ukinuti. A taj problem, koji smo mi tek postavili, Amerika je rešila pre više od šezdeset godina. Načelo suverenost naroda, koje smo mi kod nas juče ustoličili, onde vlada u potpunosti već šezdeset godina. Ono se onde primenjuje najneposrednije, najneograničenije, najapsolutnije. Već šezdeset godina, narod koji je od tog načela stvorio izvor svih svojih zakona, neprestano raste po broju stanovnika, kao teritorija, po bogatstvu, a imajte naročito u vidu i to da je za to vreme ne samo najviše napredovao nego je bio i najstabilniji od svih naroda sveta. Dok su sve narode Evrope tamanili ratovi ili razdirali građanski razdori, američki narod jedini je u civilizovanom svetu ostao u miru. Gotovo ćelu Evropu potresale su revolucije; Amerika nije imala čak ni pobuna; republika nije onde remetila, nego čuvala prava; lična svojina bila je onde većma zajemčena nego u ikojoj zemlji sveta, anarhija je u njoj ostala isto tako nepoznata kao i despotizam. Gde bismo drugde mogli naći većih nada i većih pouka? Ne svraćajmo pogled ka Americi zato da bismo ropski preslikavali ustano­ ve koje je ona sebi stvorila, već da bismo bolje shvatili kakve nama odgovaraju, ne toliko da bismo odande crpli primere, već da bismo crpli pouke, da bismo zajmili načela njenih zakona više nego njihove pojedinosti. Zakoni Francuske Republike u mnogim slučajevima mogu i treba da budu drugačiji nego oni koji vladaju u Sjedinjenim Država­ ma, ali načela na kojima se zasnivaju američke ustanove, ta načela reda, međusobne uravnoteženosti pojedinih vlasti, načela istinske slobode, iskrenog i dubokog poštovanja prava neophodna su svim republikama, treba da budu zajednička svima, i može se unapred reći da će onde gde se ta načela ne budu stekla republika ubrzo prestati da postoji. 1848. 8 UVOD Među novim predmetima posmatranja koji su mi za mog boravka u Sjedinjenim Državama privlačili pažnju, nijedan mi nije toliko pao u oči koliko građanska jednakost. Nije bilo teško otkriti ogroman uticaj koji ta prva činjenica vrši na društvena kretanja; ona usmerava građan­ sku svest, daje izvestan kroj zakonima; onima koji vladaju postavlja nova načela, a građanima uliva svojstvene navike. Ubrzo sam uočio da se uticaj iste te činjenice prostire i daleko izvan političkih običaja i zakona i da građanska jednakost isto tako moćno dejstvuje na građanstvo koliko i na vladu: ona stvara izvesria shvatanja, budi izvesna osećanja, sugerira običaje, a uobličava i sve ono što sama ne stvara. Tako sam, dakle, što sam više proučavao američko društvo, sve više video u građanskoj jednakosti ono izvorište iz koga kao da proi- zilazi svaka pojedinost i neprestano sam je viđao pred sobom kao središnju tačku u kojoj su se sticala sva moja zapažanja. A onda sam upravio misli ka našoj hemisferi, i učinilo mi se da i tu razabiram nešto slično prizoru koji mi je pružao Novi svet. Uočio sam kako se građanska jednakost, mada nije dostigla krajnje granice kao u Sjedinjenim Državama, njima svakim danom sve više bliži; i učinilo mi se da se i kod nas brzo primiče vlast iste takve demokratije kakva vlada u američkom društvu. U tome času rodila mi se zamisao o knjizi koju čitate. Jedna velika demokratska revolucija odvija se među nama; svi je vide, ali svi ne sude jednako o njoj. Jedni je smatraju nečim novim, i držeći da je slučajan događaj, nadaju se da će je još moći zaustaviti; drugi je smatraju nesavladivom, jer im se čini da je ona najneprekidnija i najustrajnija stvar u istoriji. Pomišljam za časak kakva je bila Francuska pre sedam stotina godina: vidim je izdeljenu među malobrojnim porodicama koje posedu- ju zemlju i vladaju stanovnicima; pravo zapovedanja prelazi tada na- sledstvom s kolena na koleno; ljudi imaju samo jedno sredstvo da deluju jedni na druge, silu; nalazimo samo jedan izvor moći, zemljišni posed. Ali evo gde se začinje politička moć sveštenstva i ubrzo se širi. Sveštenstvo otvara svoje redove svima, siromahu i bogatašu, pučaninu i plemiću; jednakost počinje prodirati putem crkve u samu vlast, i onaj 9 koji je, kao kmet, tavorio u večitom ropstvu stupa, kao sveštenik, usred plemića i često stoluje iznad kraljeva. Kako društvo vremenom biva sve civilizovanije i postojanije, razli­ čiti odnosi između ljudi postaju složeniji i mnogobrojniji. Potreba za građanskim zakonima sve jače se oseća. Tada se javljaju pravnici; izlaze iz tame sudnica i prašnjavih budžaka pisarnica i zasedaju na vladarskom dvoru uz feudalne velikaše prekrivene hermelinom i oklopima. Kraljevi se upropašćuju u golemim poduhvatima; plemići se is­ crpljuju u ratovanju za svoj račun; građani se bogate trgovinom. Uticaj novca počinje se osećati u državnim poslovima. Trgovina postaje novi izvor moći, a finansijeri postaju politička snaga koju i preziru i laskaju j°j- Malo pomalo i prosvećenost se širi; vidimo kako se budi smisao za književnost i umetnost; i duhovne sposobnosti postaju sad činilac uspe- ha; nauka je jedno od sredstava vladanja, inteligencija je jedna -od društvenih snaga; obrazovani stupaju u javne poslove. Međutim, što se više otkrivaju novi putevi da se dođe do moći, vidimo kako opada vrednost porekla. U XI veku plemstvo je bilo od neprocenjive vrednosti; u XIII ono se kupuje; prva takva dodela plem­ stva bila je 1278, i jednakost se najzad uvlači u vlast putem same aristokratije. Tokom sedam stotina proteklih godina dešavalo se katkad da su plemići, u borbi protiv kraljevske vlasti ili da bi preoteli moć suparnici­ ma, davali izvesnu političku moć puku. Još se češće viđalo da kraljevi daju učešća u upravljanju nižim klasama u državi, da bi potisnuli aristokratiju. U Francuskoj su se kraljevi pokazali najaktivniji i najpostojanijim izjednačiteljima. Kad su bili ambiciozni i jaki, radili su na tome da puk uzdignu na nivo plemstva; a kad su bili umereni i slabi, dopuštali su da narod stane i iznad njih samih. Jedni su pomagali demokratiji svojom darovi tošću, drugi svojim manama. Luj XI i Luj XIV starali su se da pod svojim prestolom sve izjednače, a Luj XV se najposle sa svojim dvorom spustio u prah. Otkako su građani počeli posedovati zemlju i izvan zakupa od feudalaca, a pokretno bogatstvo, budući poznato, moglo i samo da utiče i pribavlja moć, svaki je izum u umećima, svako usavršenje u trgovini i proizvodnji stvaralo nove elemente jednakosti među ljudima. Od toga časa, svi postupci koji se otkrivaju, sve potrebe koje se rađaju, sve želje koje traže da budu zadovoljene znače napredak ka sveopštem izjedna­ čavanju. Sklonost ka raskoši, ljubav prema ratovanju, vlast mode, naj- površnije strasti ljudskog srca kao i one najdublje, sve kao da složno radi na tome da osiromaši bogate a obogati siromašne. Otkako su radovi ljudskog uma postali izvor moći i bogatstva, svako unapređenje nauke, svako novo saznanje, svaka nova ideja morali su se smatrati zametkom moći nadohvat narodu. Pesništvo, govorni- štvo, pamćenje, čari duha, vatrometi uobrazilje, duboke misli, svi ti 10 darovi koje nebo deli nasumce, koristili su demokratiji, pa i kad su bili u posedu njenih protivnika, ipak su služili njenoj stvari time što su isticali prirodnu veličinu čoveka; tekovine demokratije širile su se, dakle, sa tekovinama civilizacije i prosvećenosti, a književnost je bila arsenal otvoren svima, u koji su slabi i siromašni svakodnevno dolazili po oružje. Kad listamo stranice naše istorije, ne nailazimo takoreći ni na jedan krupan događaj u proteklih sedamsto godina koji nije ispao u korist jednakosti. Krstaški ratovi i ratovi sa Englezima desetkuju plemiće i rasparča- vaju njihove zemlje; uspostavljanje opština uvodi demokratsku slobodu usred feudalne monarhije; izum vatrenog oružja izjednačava seljaka i plemića na bojnom polju, štamparstvo pruža podjednaku hranu njiho­ voj inteligenciji; pošta donosi videlo na prag kolibe siromaha kao i pred kapije palata; protestantizam uči da su svi ljudi u stanju da nađu put do neba. Amerika, kad je otkrivena, otvara uspešnim poduhvatima hiljade novih puteva i neznanom pustolovu nudi bogatstvo i moć. Ako razmotrite šta se od XI veka zbiva u Francuskoj svakih pedeset godina, svakako ćete zapaziti da se na kraju svakog takvog perioda desila jedna dvostruka revolucija u stanju društva. Plemić se spustio na društvenoj lestvici, pučanin se popeo; jedan se spušta, drugi se penje. Svako pola veka približava ih i oni će se uskoro sresti. A to nije svojstveno samo Francuskoj. Na koju god stranu bacili pogled, opažamo kako se ista revolucija nastavlja u svem hrišćanskom svetu. Svugde smo videli kako su razni događaji u životu nacija ispali u korist demokratije; svi su joj ljudi pomagali svojim naporima: i oni koji su smerali da doprinesu njenim uspesima i oni koji nisu ni pomišljali da joj služe; i oni koji su se za nju boiili, a i oni koji su se izjasnili kao njeni neprijatelji; svi su, jedni preko drugih, bili gonjeni istim putem, svi su radili zajednički, jedni i protiv svoje volje, drugi i ne znajući, šlepa oruđa u rukama Božijim. Postupni razvoj građanske jednakosti delo je, dakle, Proviđenja, takva su mu glavna svojstva: sveopšti je, trajan, svakodnevno izmiče ljudskoj moći; sva zbivanja i svi ljudi služe tome razvoju. Da li bi bilo mudro verovati da će napori jednog pokolenja moći zaustaviti takvo društveno kretanje koje teče od davnina? Mislite li da će demokratija, pošto je srušila feudalizam i pobedila kraljeve, ustu­ knuti pred buržoazijom i bogatašima? Hoće li se zaustaviti sada kad je postala tako snažna, a protivnici joj tako slabi? Kuda li mi to idemo? Niko to ne bi umeo reći; jer već nam nedostaju mere za poređenje: društvena jednakost u naše je dane veća među hrišćanima nego što je u ikoje doba bila u ikojoj zemlji na svetu; tako nam veličina onog što je već učinjeno onemogućava da predvidi­ mo šta se još može učiniti. 11