E L Džejms P E D E S E T N I J A N S I SIVA Prevela Eli Gilić Naslov originala E L James FIFTY SHADES OF GREY Copyright © 2011, by Fifty Shades Ltd. The author published an earlier serialized version of this story online with differnet characters as Master ofthe Universe under the pseudonym Snowqueens Icedragon. Translation Copvright © 2012 za srpsko izdanje, LAGUNA Svi likovi i događaji prikazani u ovoj knjizi izmišljeni su i svaka sličnost sa stvarnim događajima i ljudima, živim ili mrtvim, sasvim je slučajna. PRVO POGLAVLJE Iznervirano se mrštim svom odrazu u ogledalu. Prokleta kosa - prosto me ne sluša. Prokleta i Ketrin Kavana što se razbolela i naterala me na ove muke. Umesto da učim za završne ispite, koji su sledeće nedelje - pokušavam da ukrotim kosu. Ne smem da spavam s mokrom kosom. Ne smem da spavam s mokrom kosom. Pošto sam nekoliko puta ponovila tu mantru, još jednom sam pokušala da je zauzdam četkom. Razdraženo sam prevrnula očima, zagledala se u bledu smeđokosu devojku koja mi uzvra-ća pogled plavim očima prevelikim u odnosu na lice, i odustala. Mogu jedino da vežem nepokornu kosu u konjski rep i da se nadam da ću izgledati polupristojno. Kejt mi je cimerka i baš danas je pala u posteh'u zbog gripa. Zbog toga ne može da ode na zakazan razgovor s nekim, meni potpuno nepoznatim industrijalcem-tajkunom koga treba da intervjuiše za studentske novine, pa sam se ponudila da odem umesto nje. Moram da zapnem za završne ispite, da završim jedan esej i trebalo bi da radim po podne, ali ne - danas ću se voziti dvesta šezdeset kilometara do centra Sijetla kako bih upoznala tajanstvenog generalnog direktora Grej enterprajzis holdings. Budući da je izuzetan preduzetnik i veliki dona-tor našeg univerziteta, njegovo vreme je veoma dragoceno - mnogo dragocenije od mog - ali pristao je da razgovara s Kejt. Rekla mi je da je to ogroman uspeh. Neka su proklete njene vannastavne aktivnosti. Kejt je sklupčana na kauču u dnevnoj sobi. „Ana, žao mi je. Trebalo mi je devet meseci da ga privolim na intervju. Prošlo bi još šest meseci dok zakaže novi termin, a dotle ćemo obe diplomirati. Ne smem to da propustim kao urednica. Molim te", preklinje Kejt promuklo zbog odranog grla. Kako to uspeva? Čak i bolesna izgleda vragolasto privlačno i lepo, uredne zlatnoplave kose i blistavih zelenih očiju, iako su sad krvave i vlažne. Potisnula sam nalet nezvanog saosećanja. „Naravno da ću otići, Kejt. Trebalo bi da se vratiš u krevet. Hoćeš li aspirin ili paracetamol?" „Aspirin, molim te. Uzmi pitanja i moj digitalni diktafon. Samo pritisni snimanje. Beleži šta govori, a ja ću sve prepisati." ,,Ne znam ništa o njemu", promrmljala sam i bezuspešno pokušala da potisnem bojazan. „Snaći ćeš se s pitanjima. Idi. Duga je vožnja. Ne smeš da zakasniš." „Važi, krećem. Vrati se u krevet. Skuvala sam ti supu pa je podgrej kasnije." Pogledala sam je s naklonošću. Samo bih zbog tebe uradila ovako nešto, Kejt. „Hoću. Srećno. I hvala, Ana - spasla si mi život, kao i uvek." Uzela sam ranac, zajedljivo joj se osmehnula pa izašla i kre-nula prema kolima. Neverovatno mi je da me je Kejt nagovorila na ovo. Ali ona može da nagovori svakog na sve. Biće izuzetna novinarka. fasno se izražava, jaka je, uverljiva, ume da obrazloži, lepa je - i moja najdraža drugarica. NIJE BILO GUŽVE na putevima kad sam krenula iz Van-kuvera, u Vašingtonu, prema auto-putu broj pet. Još je rano i ne moram da budem u Sijetlu pre dva. Srećom, Kejt mi je pozajmila svoj sportski mercedes CLK. Nisam sigurna da bih stigla na vreme Vandom, mojom bubom. Ali vožnja mečkom je uživanje. Nagazila sam gas i gutam kilometre. Odredište mi je štab ogromne korporacije gospodina Greja. To je velika poslovna zgrada od dvadeset spratova, sva u zaoblje-nom staklu i čeliku, arhitektonski san o praktičnosti. Na čeliku nad staklenim ulaznim vratima neupadljivo piše KUĆA GREJ. Stigla sam u petnaest do dva i laknulo mi je što nisam zakasnila dok sam prolazila ogromnim i, iskreno govoreći, zastrašujućim predvorjem od stakla, čelika i belog peščara. Veoma privlačna, negovana, mlada plavuša za radnim sto-lom od peščara srdačno mi se osmehnula. Nosi najelegantni-ji sivi blejzer s belom bluzom koji sam ikad videla. Izgleda besprekorno. „Došla sam na razgovor s gospodinom Grejom. Anastazija Stil umesto Ketrin Kavane." „Samo trenutak, gospođice Stil." Izvila je obrvu dok sam smeteno stajala pred njom. Zažalih što nisam pozajmila zvanič-ni blejzer od Kejt umesto što nosim tamnoplavu jaknu. Potrudi-la sam se i obukla svoju jedinu suknju, praktične smeđe čizme do kolena i plavi džemper. To je elegantno - za mene. Zadenula sam pobegli pramen iza uva, praveći se da se nisam ušeprtljala pred njom. „Očekuju gospođicu Kavanu. Molim vas, potpišite se ovde, gospodice Stil. Idite poslednjim liftom s desne strane do dvade- setog sprata." Toplo mi se osmehnula, nesumnjivo razgaljena, dok sam se potpisivala. Dala mi je propusnicu na kojoj upadljivo piše „posetilac". Nehotice sam se podsmehnula. Očigledno je da sam posetilac. Nimalo se ne uklapam. Ništa se ne menja. Uzdahnula sam u sebi. Zahvalila sam joj pa pošla prema liftovima. Dva radnika obezbeđenja u crnim odelima skrojenim po meri izgledaju mnogo elegantnije od mene. Lift me je smrtonosnom brzinom odneo do dvadesetog sprata. Vrata su se otvorila i obrela sam se u još jednom velikom predvorju - ponovo staklo, čelik i beli peščar. Ugledala sam još jedan radni sto od peščara i još jednu mladu plavušu. Ova je besprekorno odevena u crno i belo. Ustala je da me dočeka. „Gospođice Stil, možete li tamo da sačekate, molim vas?" Pokazala je na bele kožne naslonjače. Iza naslonjača je prostrana sala za sastanke sa staklenim zidovima. U njoj se nalazi veliki sto od tamnog drveta okružen s bar dvadeset odgovarajućih stolica. A iza stola se kroz pano-ramski prozor vide neboderi i grad sve do zaliva. Načas sam se ukočila pred zadivljujućim pogledom. Au\ Sela sam, izvadila pitanja iz ranca i preletela ih pogledom, proklinjući Kejt što mi nije ispričala Grejovu kratku biografiju. Ne znam ništa o čoveku koga ću upravo intervjuisati. Može da ima devedeset, ali i trideset godina. Zbog te nepoznanice sam se ozlovoljila, pa unervozila i čak ušeprtljala. Nikad nisam volela razgovore jedan na jedan, već anonimnost grupnih diskusija gde mogu neupadljivo da sedim u zadnjem delu prostorije. Da budem iskrena, najviše volim kad sam sama i čitam kla-sike engleske književnosti, sklupčana na stolici u fakultetskoj biblioteci. A ne da se nervozno vrpoljim u ogromnoj građevini od stakla i kamena. Prekorila sam se. Smiri se, Stilova. Sudeći po zgradi, previše hladnoj i modernoj, Grej verovatno ima četrdesetak godina: u formi je, preplanuo i svetle kose kako bi se uklopio s osobljem. Još jedna elegantna, besprekorno odevena plavuša izašla je na velika vrata zdesna. Otkud toliko savršenih plavuša? Kao da sam u Stepfordu. Duboko sam udahnula i ustala. „Gospođice Stil?", upita najnovija plavuša. ,,Da", zagraktala sam pa se nakašljala. ,,Da." Eto, to zvuči samouverenije. „Gospodin Grej će vas primiti za nekoliko trenutaka. Da vam uzmem jaknu?" „O, hvala." Trapavo sam skinula jaknu. „Jeste li dobili neko osveženje?" „Ovaj... nisam." Jao ne, da nije plavuša broj jedan u nevolji? Plavuša broj dva se namršti i odmeri mladu ženu za stolom. „Hoćete li čaj, kafu, vodu?" pitala je kad se ponovo okrenula prema meni. „Čašu vode. Hvala", promrmljala sam. „Olivija, molim te donesi gospođici Stil čašu vode." Glas joj je strog. Olivija skoči i požuri prema vratima s druge strane predvorja. „Izvinjavam se, gospodice Stil. Olivija je na probnom radu. Sedite, molim vas. Gospodin Grej će biti slobodan za pet minuta." Olivija se vratila s čašom ledene vode. „Izvolite, gospodice Stil." „Hvala." Plavuša broj dva odmaršira do velikog radnog stola. Potpe-tice joj zveckaju i odzvanjaju na podu od peščara. Sela je i obe su nastavile da rade. Možda gospodin Grej zapošljava isključivo plavuše. Dokono sam se zapitala je li to zakonito. Utom se vrata kancelarije otvo-riše. Izašao je visok, elegantno odeven, privlačan Afroamerika-nac s kratkim dredovima. Svakako se nisam prikladno obukla. Okrenuo se i dobacio kroz vrata. „Golf ove nedelje, Greje?" Nisam čula odgovor. Okrenuo se, ugledao me i osmehnuo se. Uglovi tamnih očiju mu se nabraše. Olivija skoči da pozove lift. Izgleda da joj skakanje sa stolice odlično polazi za rukom. Nervoznija je od mene! „Doviđenja, dame", rekao je pre nego što je ušao u lift. „Gospodin Grej će vas sad primiti, gospođice Stil. Samo izvolite", reče plavuša broj dva. Prilično nesigurno sam ustala i pokušala da se smirim. Podigla sam ranac, spustila čašu s vodom i pošla prema odškrinutim vratima. ,,Ne morate da kucate, samo uđite." Srdačno se osmehnula. Gurnula sam vrata i zateturala se. Spotakla sam se na sop- stvena stopala i naglavačke uletela u kancelariju. Prokletstvo na kvadrat - ja i moje dve leve noge! Prosula sam se na vratima kancelarije gospodina Greja. Neko mi nežno pomaže da ustanem. Strahovito se stidim, prokleta bila moja trapavost. Moram da skupim hrabrost da podignem pogled. Bokte - tako je mlad. „Gospođice Kavana." Pružio mi je ruku s dugim prstima. ,Ja sam Kristijan Grej. Jeste li dobro? Hoćete li da sednete?" Tako mlad - i privlačan, veoma privlačan. Visok, odeven u lepo sivo odelo i belu košulju s crnom kravatom. Kosa boje tamnog bakra mu je razbarušena, a svetlosive oči me prodorno posmatraju. Treba mi trenutak da povratim moć govora. „Ovaj. U stvari...", promrrnljala sam. Neka sam prokleta ako ovaj tip ima više od trideset godina. Omamljeno sam prihva-tila njegovu ruku. Čim su nam se prsti dotakli, čudan, snažan trzaj prostruja mi telom. Naglo sam povukla ruku, postiđena. Mora da je statički elektricitet. Brzo sam zatreptala, u ritmu s mojim srcem. „Gospodica Kavana se razbolela pa sam došla umesto nje. Nadam se da vam ne smeta, gospodine Greje." „ A vi ste?" Glas mu je srdačan, možda i razveseljen, ali teško je reći zbog njegovog ravnodušnog izraza. Izgleda blago zain- teresovano, ali iznad svega učtivo. „Anastazija Stil. Studiram englesku književnost s Kejt... ovaj... Ketrin... ovaj... gospođicom Kavanom na Vašingtonskom državnom univerzitetu u Vankuveru." „Shvatam", odgovorio je. Čini mi se da vidim nagoveštaj osmeha, ali nisam sigurna. „Hoćete li da sednete?" Pokazao je na beli kožni kauč u obliku slova L. Kancelarija je prevelika za samo jednog čoveka. Ispred pano- ramskog prozora je moderni radni sto od tamnog drveta za kojim bi šestoro moglo udobno da radi. Slaže se sa stočićem pored kauča. Sve ostalo je belo - tavanica, podovi i zidovi, osim zida pored vrata na kome je mozaik od trideset šest malih slika poredanih u kvadrat. Izvanredne su - niz svakodnevnih, zaboravljenih predmeta naslikanih toliko detaljno da izgledaju kao fotografije. Poređane zajedno, oduzimaju dah. „Ovdašnji slikar. Trauton", rekao je Grej kad je video gde gledam. „Divne su. Uzdigao je obično u izuzetno", promrmljala sam, rasejana koliko zbog njega toliko i zbog slika. Nakrivio je glavu i pažljivo me osmotrio. „Potpuno se slažem, gospođice Stil", odgovorio je blagim glasom. Pocrvenela sam, mada ne znam zašto. Ako se izuzmu slike, ostatak kancelarije je hladan, čist, ste-rilan. Pitam se da li odražava ličnost Adonisa, koji je graciozno seo u belu kožnu naslonjaču naspram mene. Odmahnula sam glavom, uznemirena tokom svojih misli, pa izvukla Kejtina pitanja iz ranca. Zatim sam izvadila njen diktafon i sva se uše-prtljala, ispustivši ga dvaput na stočić pred sobom. Gospodin Grej nije rekao ništa dok je čekao - nadam se - strpljivo, a ja postajala sve posramljenija i smetenija. Kad sam skupila hra-brost da podignem glavu, videla sam da me posmatra. Opušteno je spustio jednu ruku na krilo, a drugom je obujmio bradu i prelazi dugim kažiprstom po usnama. Mislim da pokušava da suzbije osmeh. ,,Iz... izvinite", promucala sam. „Nisam navikla na ovo." „Samo polako, gospodice Stil", odvratio je. ,,Je l' vam neće smetati da snimam vaše odgovore?" ,,To me pitate pošto ste se toliko namučili da postavite diktafon?" Pocrvenela sam. Zadirkuje me? Nadam se. Zatreptala sam ne znajući šta da kažem. Mislim da se sažalio na mene pošto je popustio. ,,Ne, ne smeta mi." ,,Je 1' vam Kejt, hoću reći, gospođica Kavana, rekla za šta je intervju?" ,,Da, trebalo bi da bude objavljen u diplomskom broju stu- dentskih novina zato što ću dodeljivati diplome na ovogodišnjoj ceremoniji." Oh! To je novost. Načas sam se zaokupila time što će mi neko ko nije mnogo stariji od mene - dobro, možda šest-sedam godina i, dobro, veoma uspešan, ali ipak - uručiti diplomu. Namrštila sam se i potisnula misli što su bludele kako bih se usredsredila na trenutni zadatak. „Dobro." Nervozno sam progutala knedlu. „Imam nekoliko pitanja, gospodine Greje." Zadenula sam zalutali pramen iza uva. ,,I mislio sam da ćete imati", odgovorio je mrtav ozbiljan. On mi se smeje. Obrazi su mi planuli kad sam to shvatila. Ispra-vila sam se i zabacila ramena ne bih li izgledala više i opasno. Uključila sam snimanje na diktafonu i pokušala da delujem profesionalno. „Stvorili ste veliku imperiju iako ste veoma mladi. Čemu dugujete svoj uspeh?" Pogledala sam ga. Osmeh mu je skrušen, ali deluje maglovito razočarano. ,,U poslu se sve vrti oko ljudi, a ja veoma dobro procenjujem ljude, gospođice Stil. Znam kako razmišljaju, šta ih podstiče da napreduju a šta ne, šta ih nadahnjuje i kako da ih motivišem. Zapošljavam izuzetne ljude i dobro ih nagrađujem." Zastao je i prikovao me sivim očima. „Verujem da čovek može uspeti u bilo kom poslu samo ako zagospodari njim, ako ga poznaje do najsitnijih pojedinosti. Mnogo se trudim da to postignem. Odlučujem na osnovu logike i činjenica. Moj urođeni nagon mi pomaže da otkrivam i razvijam dobre ideje i dobre ljude. U suštini se sve uvek svodi na dobre ljude." „Možda ste samo imali sreće." Ta izjava nije na Kejtinom spi- sku - ali on je tako nadmen. Oči mu načas iznenadeno planuše. ,,Ne oslanjam se na sreću niti na prilike, gospođice Stil. Cini mi se da imam više sreće ako marljivije radim. Zaista se sve svodi na to da imate prave ljude u svom timu i da pravilno usmeravate njihovu energiju. Mislim da je Harvi Fajerstoun rekao: 'Najviši poziv vođstva je unapređenje ljudi'." „Zvučite kao da ste opsednuti kontrolom", izletelo mi je pre nego što sam shvatila šta radim. „O, primenjujem kontrolu u svemu, gospođice Stil", odgo-vorio je sasvim ozbiljno iako se osmehuje. Nepokolebljivo i bezizražajno mi uzvraća pogled. Srce mi je brže zakucalo i ponovo sam pocrvenela. Zašto me toliko zbunjuje? Možda zato što izgleda nevero-vatno dobro? Zato što mu oči plamte kad me gleda? Zato što prelazi kažiprstom po donjoj usni? Vblela bih kad bi prestao to da radi. „Uostalom, neophodna je velika snaga kako biste poverovali da ste rođeni da vladate stvarima", nastavio je blagim glasom. „Mislite li da imate veliku snagu?" Zaluđenje kontrolom. „Zapošljavam preko četrdeset hiljada ljudi, gospođice Stil. To mi daje izvesnu odgovornost - moć, ako hoćete. Kad bih zaključio da me više ne zanimaju telekomunikacije i prodao kompaniju, mesec dana kasnije bi se dvadeset hiljada ljudi grčilo da isplati hipoteku." Zinula sam. Zapanjila me je takva neskromnost. „Zar ne odgovarate upravnom odboru?", pitam zgađeno. ,Ja posedujem svoju kompaniju. Ne odgovaram upravnom odboru." Podigao je obrvu. Naravno, to bih znala da sam malo istraživala. Ali tako je nadmen. Promenila sam pristup. „Imate li interesovanja koja nisu vezana za posao?" „Imam brojna zanimanja, gospođice Stil." Nagoveštaj osme-ha izvi mu usne. „Veoma raznovrsna." Iz nekog nepoznatog razloga, njegov nepokolebljivi pogled me zbunjuje i greje. Oči mu plamte od neke nestašne misli. „Ali kako kulirate pošto toliko radite?" „Kuliram?" Osmehnuo se, otkrivši savršene bele zube. Zastao mi je dah. Stvarno je prelep. Niko ne bi trebalo da bude toliko lep. ,,Pa, 'kuliram', kako vi kažete, tako što jedrim, letim, upu-štam se u razne fizičke aktivnosti." Pomerio se u naslonjači. ,Ja sam veoma bogat čovek, gospođice Stil, te imam skupe i uzbudljive hobije." Brzo sam pogledala Kejtina pitanja kako bih skrenula s teme. „Ulažete u proizvodnju. Zbog čega?" Zašto mi je toliko neprijatno u njegovom društvu? „Volim da gradim. Volim da znam kako stvari funkcionišu, kako se sastavljaju i rastavljaju. I volim brodove. Šta da vam kažem?" „Zvuči kao da vas vodi srce umesto logike i činjenica." Izvio je usne i odobravajući me pogledao. „Moguće je. Mada neki govore da nemam srce." „Zašto to govore?" „Zato što me dobro poznaju." Usne mu se izviše u zajedljiv osmeh. ,,Da li vas prijatelji smatraju nekim koga je lako upoznati?" Zažalila sam čim sam postavila to pitanje. Ono nije na Kejti-nom spisku. „Privatnost mi mnogo znači, gospođice Stil. Mnogo se tru-dim da je zaštitim. Retko dajem intervjue..." „Zašto ste pristali na ovaj?"